El Internado

Treću sezonu mi je obeležilo pitanje slobode u raznim formama (sloboda izbora, iluzija slobode, cena slobode)...Dobro, sloboda vs. zatočeništvo je koncept koji se svakako provlači kroz celu seriju, ali u trećoj sezoni mi je to baš došlo do izražaja.

Irene koju su držali zatočenu sa njenom bebom je oslobođena uz "plaćanje" određene cene - Norin život. Nora je platila životom za nečiju slobodu, koja (ironije li) nije definitivna, jer Irene opet zavisi od nekoga, opet ne može da ide gde hoće, da diše punim plućima...

Irene je nekako oduvek bila objekat, a ne subjekat u priči. Ta preplašena žena koju uvek odvode i dovode protiv njene volje, što ima smisla s obzirom na to da je kao devojčica bila identična Evi Wulf, a znamo i kako i zašto. Znamo koji su bili Ritterovi planovi i ciljevi, znamo i šta mu je bio glavni motivator.

Irene je poput simbola ograničenog i uskraćenog prava na slobodu, kao neko čija se stvarna volja ne računa, neko kome ona služi kao sredstvo.

I moram da se vratim na 1x01 epizodu kada Paula stiže u Internat u crvenom kaputiću, što sam već komentarisala. Indirektno, Paula (koja je takođe identična Evi Wulf) je tu da prekine taj lanac nehumanosti, jer se njenim dolaskom otvara poslednje poglavlje iliti završetak te horor priče. Poetično je.

Onda Hector i njemu još davnih dana oduzeta sloboda da bude ono što jeste - Samuel Espi, stariji brat Irene Espi. Njegovo kopanje po prošlosti, istraživanja i spoznaje. Flešbekovi u vezi Hectora su me podsetili koliko tadašnje okolnosti nisu samo tadašnje, nego su vrlo aktuelne i vrlo prisutne u sadašnjosti.

Zatim, Mateova tragedija. Tu isto postoji atak na slobodnu volju. Mateova sloboda je bila u Camilovim rukama i Camilo je insistirao na tome da mu ista pripada u ime zahvalnosti za lažni i proračunati altruizam koji je pokazao kada je Mateu spasio život. Na kraju, Camilo ga živog zakopava i ostavlja mu na raspolaganju mogućnost da se ubije. Eto, dao mu je neku slobodu. Cinično zaista.

Elsa...I ona svoju slobodu odlučivanja bazira na pogrešnim pretpostavkama. Donosi odluke i pravi rezove, misleći da je u pravu, a istina je da su je zaslepeli sopstveni nerešeni konflikti, pa poverenje pruža pogrešnim osobama kao npr. Noiretu.

Uzgred rečeno, Noiret kreće da igra igru u okviru Internata. Kako li je samo ljigav

Tu je i Julia sa Cayetanovim duhom koji ju je ostavio na miru tek nakon što je otkrio ko ga je ubio. Julijin dar, ta komunikacija sa duhovima, od nje pravi ludaču u tuđim očima, to je etiketa od koje se nije lako otrgnuti. Koliko razumem ljude što joj ne veruju, toliko razumem i njene frustracije što joj drugi ne veruju.

Inače, ako bi se gledalo metaforički, momenti sa duhovima bi mogli da predstavljaju podsećanje na opasnost situacije u kojoj se Marcosova ekipica nalazi, da se ne zaboravi da opasnost vreba i da se okretanjem glave i ignorisanjem ništa neće postići. Da se mora tragati za istinom i odgovorima...ako žele da prežive.

Dalje, Ivanu je Carolina konačno dala slobodu. Više nisu zarobljeni u vezi koja im ne prija. Sva sreća pa se Marcos smuvao sa Amelijom u "pravom" trenutku i totalno izignorisao Carolina osećanja  Mada, ruku na srce, i Carol se predugo premišljala.

A neizostavno Ferminovo spaljivanje triptiha Iluzija slobode, beg od obaveze koju je imao prema svojoj organizaciji i prepuštanje ljubavi koja ne zna za granice. Ali bila je to greška, ogromna greška i stojim iza toga. Prodaja triptiha bi njemu i Mariji donela mnogo veću slobodu. Ko zna šta je sve moglo da se izbegne i postigne da je Fermin kod sebe imao 30 miliona eura. Ali šta da se radi...

I jedna od retkih Marcosovih mudrosti - el miedo es la peor carcel de todas. Lepo rečeno. Strah je često ubica slobode.

Da li bi za njega bilo bolje da nije tada preživio u odnosu na život koji je vodio kao radnik Ottoxa?

Verovatno. Suštinski, Mateo je poginuo u toj nesreći. Telo mu je ostalo u životu, ali je izgubio integritet, slobodnu volju i pravo da bivstvuje u skladu sa svojim osećanjima i uverenjima. Sve što čini jedno ljudsko biće prešlo je u ruke Ottoxa, a Mateo se pretvorio u njihovu marionetu.

Sa druge strane, ovako generalno govoreći, vodim se onom latinskom izrekom Dum spiro spero. Dok je čovek živ, uvek postoji mogućnost da se nešto promeni. Na bolje ili gore. A možda ostane nepromenjeno. Ali mogućnosti postoje. Smrt takve opcije ne nudi.

I opet moram da citiram iz GoT-a - Death is so terribly final, while life is full of possibilities.

Iako je ona dosta griješila, Marcosovo kuliranje me je i više nego iritiralo.

Genijalno je kada onako opušteno pita Carolinu kako je Ivan nakon što mu je ona poletno saopštila da je raskinula sa Ivanom

Marcos mi retko bude simpatičan. Imao je dobrih momenata, ali nedovoljno. U prve dve sezone mi je bio ok, posle mi je postajao sve iritantniji. Najjače mi je muvanje sa pacovkom Amaiom u poslednjoj sezoni, a ovamo se ni Carolin ni pogotovo Amelijin leš nije propisno ohladio

Dok je čovek živ, uvek postoji mogućnost da se nešto promeni. Na bolje ili gore. A možda ostane nepromenjeno. Ali mogućnosti postoje. Smrt takve opcije ne nudi.

Da, slažem se. A konkretno u Mateovom slučaju više naginjam ka tome da bi bilo bolje da nije živio onako.

Što se Marcosa tiče...da, živcirao me je. Ali opet mi je bio nekako drag ( u momentima kada me ne živcira) zbog njegovog odnosa prema sestri, porodičnih vrijednosti... Odan je prijatelj, zaštitio je Ivana nakon onog ubistva iako su tada još uvijek bili na ratnoj nozi. A i zbilja je bilo tužno sve što je prošao pa se donekle može zažmuriti na njegove greške. Malo je likova (pričam o pozitivnim) kojima ne možeš naći neku grešku, manu... Pa evo, čak i je Fermin spalio triptih. Pa čak i Evelyn koja je dijete je imala svoje loše momente. I u tome je ljepota ove serije i njenih likova. Najjednostavnije je napraviti perfektne likove bez ijedne mane.

Ma nije problem što Marcos ima mane ili što je uradio nešto pogrešno. Ionako su mi neki od najdražih likova oni sa prilično "hendikepiranim" strukturama ličnosti i često upitnim moralnim kompasom  

Nego za Marcosa nikako nisam uspela da se vežem, pa me onda dodatno nerviraju njegove reči i postupci. Kako je serija odmicala, tako me je sve manje i manje bilo briga za njega kao lika.

Jedino mi je bilo bitno šta se dešava oko njegove porodice (Paola i namere Ottoxa, Andresovo preživljavanje, Irenina prošlost, Ritter Vučko i Eva Vučica), ali ne i oko njega lično.

Prosto mi nije probudio interesovanje u dovoljnoj meri, iako je on jedna od centralnih figura u priči  

On the other hand, pojedini likovi mogu da naprave najveća sra.nja i ja ću naći načina da ih razumem i opravdam. Ali Marcosa ne  

Uskoro završavam i 4. sezonu. Kako mi je sjajno legla, ne znam zašto. Tj. znam, ali o tome ću kada je celu repriziram  

Rekoh da mi je četvrta sezona na ovo drugo gledanje sjajno legla i mislim da je to zato što je u njoj prikazano kako različiti ljudi reaguju na različite setove okolnosti u kojima se nađu, kakve su posledice izbora koje prave u kritičnim momentima i kakvi se dalekosežni efekti time postižu  

Takođe, za određene likove smo dobili korisne flešbekove u kojima se nalaze koreni onoga što se trenutno događa i objašnjenje zašto su uzročno-posledične veze bitne i zašto se prošlost (nečija ili generalna) ne sme potcenjivati.

Ne govorim ovo samo zbog likova i njihovih biografija, već zbog velikog otkrića na kraju sezone. To otkriće je sveopšta prisutnost nacizma, za koji je važila samouverena pretpostavka da je uništen po završetku II svetskog rata. Videli smo da nije tako.

Stoga smatram da su se, slučajno ili namerno, sva prethodna otkrića o likovima, njihovoj ličnoj istoriji, motivima i ostalom savršeno uklopili u tematiku uticaja prošlih vremena na sadašnja i buduća.

Osim toga, stvarno mi se dopalo to "kopanje" po dušama i psihama mnogih likova, jer je doprinelo tome da ih bolje upoznam i shvatim.

Ferminovo detinjstvo i jevrejsko poreklo, trauma koju je preživeo izgubivši oca, Saulova uloga u njegovom životu... Ono što je istinski impresivno jeste Ferminova nesebičnost i ljubav prema životu, koje su se izrodile iz iskustava iz kojih se obično izrode suprotne osobine i težnje  

Marijina i Tonijeva mladalačka avantura sa ne tako lepim ishodom...Pa, za Tonija i dalje mislim da je bio neodgovorna i naporna seljačina, ali nastojim da njegove postupke sagledam iz ugla nekoga ko nije znao za bolje, ko nije napravio mega-glupost iz zlih namera, već iz pogrešno postavljenih prioriteta u nezgodnim godinama i verovatno u nezdravom okruženju za jednog adolescenta.

Za Mariju važi slično, iako ona nije naudila nikome osim sebi i prošla je kroz pravi pakao iz kojeg se sama izvlačila. Ta činjenica je čini ženom vrednom poštovanja i divljenja  

Noiretovi počeci u Ottoxu su mi specijalno zanimljivi. Njegovi razlozi za ulazak u tu priču nisu bili ideološke prirode, nego je krenulo od očaja i zavisnosti od drugih (od svog tasta), što se u datim uslovima pretvorilo u ambiciju. Ta ambicija nije izvorna, već je više rezultat Noiretove povodljivosti i slabog karaktera.

Da, mislim da je Noiret bio čovek slabog karaktera i da je zato fizički i verbalno maltretirao slabije od sebe ili one koji su u odnosu na njega bili u podređenom položaju. Tako je maskirao sopstvene nesigurnosti i ubeđivao sebe da poseduje neku moć i kontrolu...a zapravo su moć i kontrolu krupne ribe iz Ottoxa imale nad njim.

Ali, još jedna izrazito relevantna crta jeste Noiretova savest. Nje nije mogao da se oslobodi, uprkos svim groznim stvarima koje je uradio. Na racionalnom nivou je razdvojio savest od onoga što "mora-da-bude-urađeno", ali to što je morao da racionalizuje svoje postupke je znak da ono što je kao član Ottoxa postao ne odgovara njegovoj prirodi.

Zato je na kraju završio u lošem psihičkom stanju.

Amelia...Na njenom primeru se može videti šta je snaga ljubavi prema nekome bliskom i dokle je čovek spreman da ide da bi zaštitio i spasio tu osobu, kakve korake mora da napravi da bi ta osoba bila bezbedna. Zadivljujuće je i zastrašujuće u isto vreme.

A na Amelijinom primeru je prikazano i koliko nama bližnji i voljeni mogu da pate zbog naših pogrešnih odluka. Ovo se odnosi na Amelijinog oca, nacistu-pokajnika, čija su deca živela i umrla u mukama zahvaljujući njegovim izborima.

Dolazak Martina i Lucasa u Internat...Sudbonosni dolazak. Lucasove vizije simbolišu sudbinu. Šta god da je Lucas pokušavao da uradi kako bi sprečio da se vizija sa šrafcigerom realizuje, nije urodilo plodom. Martin je nažalost ubio Finog čoveka (kažem nažalost, jer je to stvorenje zaslužilo gori kraj).

Opet, i ta sudbina je bazirana na nekoj logici i uzročno-posledičnim vezama, koje sam spominjala u drugom kontekstu, ali sve je to slično. Temelji su postavljeni u ljudskom ponašanju i postupanju. Sudbina je tu samo bonus.

Pedro...Isuviše čist i prostodušan za ovaj namazani i okrutni svet. Rekao je istinu, želeo je Elsino poverenje i završio je tragično i to kao zločinac u očima onih koji su ga poznavali. Nije imao pojma u šta se upušta i nekako mi je najtužnije kada takvi ljudi nastradaju.

I Roque koji se oseća inferiorno u odnosu na Ivana...Ok, ima i toga da ga radi ljubomora zbog Julije (btw, zajedničke scene Ivana & Julije su preodlične   ), ali mislim da je to sa Juliom kap koja je prelila čašu tj. nije to jedini problem koji Roque ima sa Ivanom.

Roque je tu u grupici, deo je grupice. Međutim, uvek je nekako na margini i verujem da ga muči osećaj da ga ne cene dovoljno kao prijatelja, ma koliko god se on trudio da im bude podrška.

I sad ovo sa Juliom...Zaljubio se u nju, ponadao se da će možda i on imati priliku da iskusi nešto lepo, da bude nekome bitan, ali svestan je da pored Ivana nema šansi. A Ivanovi česti "duhoviti" komentari o njegovoj visini definitivno nisu od pomoći  

Divim se Roqueu što je lojalan svojim prijateljima i što ih istinski voli, uprkos svemu. Paradoksalno zvuči zbog onoga što tek treba da se desi, znam, ali čak im je i tada ostao lojalan, jer su njegova osećanja prema svima njima ostala nepromenjena.

Nije ih izdao zato što ih mrzi ili zato što se pretvorio u simpatizera nacističke ideologije ili zato što je poželeo da se obogati. Uradio je to iz čistog nagona za preživljavanjem. Bilo je pitanje života i smrti. Ništa manje od toga  

Samo još da se na sekund vratim na iznenadno iskakanje nacističke zastave...To je bio trenutak kada shvatiš da je situacija alarmantna i da je svaki povučen potez smislen i jasan. Kockice se u tom momentu same slože.

Postaje jasno da je borba protiv njih za grupicu tinejdžera prevelik zalogaj. Izrazi lica svih njih pojedinačno kad se pojavila zastava...šok i nevjerica dok im se u usto vrijeme na licu ocrtava misao "sad mi je sve jasno".

Moćan momenat. I jeziv.

Ona je postala tada dio ekipe, ali pokazuje i samostalnost i ne smatra da sve i uvijek treba da rade zajedno.

Julia je tada tek ulazila u štos i maltene do samog kraja 4. sezone nije kapirala koliko su te stvari opasne i da bi bolje bilo da se drže zajedno. Njen očuh/ex ljubavnik joj je pokazao u šta se uvalila, kao i njen pokojni otac  

Šteta što nije na vrijeme skontao da ga Amelia laže, a da Carolina s pravom sumnja na nju.

Ne podsećaj me na Marcosove ispade. Please.

Jedino mi je bzv što je ispalo da on koji je najmanje popularan, pa još i nizak, bude izdajica koja nema hrabrosti, dok su zgodni i visoki momci jednako neusrtrašivi.

Znam šta hoćeš da kažeš, ali možda to ima nekog smisla.

Atraktivan fizički izgled generiše dosta samopouzdanja, pogotovo kod mladih ljudi sa podivljalim hormonima. Samopouzdanje sa sobom vuče sigurnost u sebe i svoje kapacitete, ponekad u toj meri da se ti kapaciteti precene, te onda neustrašivost pređe u nepromišljenost...pa čak i u glupost.

Naravno, ne u smislu glupost = nizak IQ, već više u fazu u kojoj se ne razmišlja racionalno i prizemno, sa realnim osvrtom na dati problem, nego se reaguje instinktivno, sa uverenjem da se poseduje dovoljno sposobnosti za uspešnu borbu sa bilo kim ili sa bilo čim.

Recimo, da su se Marcos ili Ivan našli na Roqueovom mestu, da su otkrili da su oni planirani kao naredna žrtva, sigurna sam da bismo gledali drugačiji scenario. Teško da bi oni molili Noireta za milost. Pre bi ga zadavili ili bi burno odreagovali na neki drugi način.

Ali, da li bi to odložilo odluku Ottoxa da ih eliminiše? Da li bi im takva reakcija sačuvala živote? Čisto sumnjam. Štaviše, bojim se da bi bili likvidirani ili stavljeni pod žešću kontrolu brzinom svetlosti.

Roque, sa druge strane, ne poseduje to samopouzdanje, nesiguran je i sa kompleksima, što zbog same visine; što zbog manira u kojem je tretiran zbog visine.

Tako da ničim nije bio zaslepljen prilikom otkrića da je planiran kao treća žrtva. Bio je savršeno svestan da on kao pojedinac ne može da ide glavom kroz zid i odabrao je da ne bije unapred izgubljenu bitku.

Što se tiče kukavičluka, ne bih se baš usudila da Roquea okarakterišem kao kukavicu. Kukavičluk je za mene kada nemaš hrabrosti da se suočiš sa stvarima u vezi kojih objektivno nemaš razloga za strah ili barem ne u toj meri da te potpuno parališe i obuzme.

Dok paničan strah od organizacije koja doslovno ubija ljude oko tebe nije kukavičluk. Po definiciji, to bi bio zdrav razum.

Ok, Roqueu bi se moglo zameriti što nije poverio svojim prijateljima šta mu se desilo, kako bi (poput Marije i Fermina npr) nastavili zajednički da deluju kao tim. Tu je napravio fatalnu grešku, istina.

Međutim, pitanje je da li im to nije rekao zato što je kukavica ili zato što u dubini duše nije verovao da će dobiti njihovo razumevanje i podršku, s obzirom da su ga uvek gurali u stranu.

Ne pokušavam da svalim krivicu za Roqueove postupke na Marcosa i ostale, samo kažem da delić nesvesne i nenamerne odgovornosti snose i oni.

i na kraju ne bi ni izašli iz internata da nije njega.

Ali bukvalno bi svi kolektivno završili u gasnim komorama k'o u Aušvicu.

Žao mi je što nikad nije dobila ničije razumjevanje kada se saznala istina.

Eh...Da, nekako se olako prešlo preko činjenice da je njen brat praktično bio osuđen na smrt i da je ona uradila ono što bi svako uradio za svog bližnjeg i voljenog. Ili skoro svako.

Amelia je prvo trpela iživljavanja Ottox-ovaca nad njenom psihom, a potom osude od ostalih kad se saznalo sve to. I kao šlag na tortu, nije se živa izvukla iz tog pakla  

Ne podsećaj me na Marcosove ispade. Please.

It's a deal.

Znam šta hoćeš da kažeš, ali možda to ima nekog smisla.

Da, ima smisla to što govoriš. Mada nešto sumnjam da su scenaristi imali tako nešto na umu, ali ipak je dobro ispalo.

Dok paničan strah od organizacije koja doslovno ubija ljude oko tebe nije kukavičluk. Po definiciji, to bi bio zdrav razum.

Ne bih ga ni ja definisala kako kukavicu. Bojati se od monstruma nije kukavičluk već iživljavanje nad slabijima npr. U realnom životu koliko bi nas bilo Roque, Vicky ili Amelia?

Petu sezonu volim, pogotovu zadnju epizodu. Konačno Marcos saznaje ko je Hector, jer je više smaralo koliko ga je optuživao i koliko je sumnjao u njega. Osim toga otkriće o virusu je veliki korak ka razotrkivanju Ottoxa.

Peta sezona je vrhunac lepote Internata. Lepota je, naravno, u oku posmatrača, ali za mene je ova serija tematski u duhu susreta prošlih i sadašnjih vremena, nečega što je bilo i nečega što jeste, a od tog susreta (ili sukoba) zavisi šta će biti u budućnosti.

U ovoj sezoni se pojavljuju novi likovi čvrsto povezani sa "srcem" priče, stari likovi sve više ulaze u to "srce", događaji se ređaju i odvijaju sledeći taj glavni princip...Ukus ekstremne opasnosti se u prethodnim sezonama tek mogao naslutiti. Sada se baš oseti. I to je odrađeno fantastično  

Pokrenuto je pitanje virusa "juče" & "danas" (Hectorova zaraza i smrt učenika koje su zarazili), povučena je paralela između koncentracionih logora i Internata (Saulovo traumatično iskustvo iz logora i mučenje Marcosove ekipice od strane Ottoxovih "sluga")...

Ali mi je možda najinteresantnije brisanje granica koje razdvajaju pristalice, žrtve i protivnike Ottoxa. U stvari, te granice su vrlo tanke i svode se na to da Ottox ni za koga nije i ne može da bude optimalno rešenje, pa čak ni za one koji su dobrovoljni članovi istog.

Noiret npr...U flešbeku vidimo kako ubija svoju ženu Valentinu zato što je znala previše i htela je da postupi ispravno, ali bih posebno izdvojila jedan mali detalj - dok je davio Valentinu u kadi, fokus nije bio na njemu, već na fascikli projecto Geminis.

To je slikoviti prikaz dokle su ljudi spremni da idu i šta su sve spremni da urade u ime i za račun Ottoxa. Nebitno je šta rade, bitno je da je to što rade podstaknuto načelima te organizacije.

A drugo, u toj sceni se vidi šta stoji iza jedne skupine visokoobrazovanih i prepametnih individua - divljaštvo, nečovečnost i brutalnost.

Dalje, Hugo i Daniel koji su odrastali u pogrešnim rukama i to užasno glupom greškom sopstvenih roditelja. E sad, nema sumnje da se njih dvojica svakako razlikuju, da imaju različite karaktere.

Ipak, ne bi me iznenadilo da je Vuk to iskoristio i od starta forsirao rivalitet između braće, manipulisao njihovim odnosom i stvarao razdor, ne bi li kod onog "jačeg" probudio osećaj bezuslovne dužnosti prema Ottoxu, koji prevazilazi sve veze, pa i bratske.

Zatim, Camilo ili Helmuth, kako mu glasi pravo ime. Otac mu bio nacista u nacističkoj državi, a potom je poslat kod drugih nacista koji su ga naučili da se ne odriče vrednosti kojima je ionako indoktriniran otkad zna za sebe. Ali, bilo je lepo gledati ga u plamenu tho  

Andres...Još jedan Ottoxovac u nizu. Izgubljen i bez pamćenja. Ironično, da nije bio Ottoxovac, ne bi bio izgubljen i imao bi očuvanu memoriju.

Amelia, koja je iz očaja uvučena u sve to, dobija od Marcosa loš tretman (što samo donekle mogu da razumem), ostaje bez brata i sa trudnoćom kao bonusom  

O Luciji tek da ne pričam...Žena čiji su inteligencija i kapaciteti vešto zloupotrebljeni od dana kada su je Merkeli usvojili. Služila je zločinačkoj ideologiji, ni ne znajući to. Kada je shvatila u šta je upletena, ubrizgavanjem virusa je dobila "odgovor" da se iz Ottoxa može izaći samo u mrtvačkoj vreći.

All in all, poenta je da niko na kraju neće profitirati od nacizma, jer taj pokret nije ni osnovan u interesu čovečanstva, već u cilju njegovog uništenja. Ne radi se o dobrim idejama koje su usput iskvarene od strane pojedinaca, nego o totalitarnoj ideologiji sa toksičnim temeljima.

Od lepih i moćnih momenata, bez obzira na sve što sledi, izdvojila bih Elsino veličanstveno preuzimanje krune      To jest, kad je poslala Noireta do đavola i vratila se na mesto koje joj pripada.

Onda, trenutak u kojem Marcos po prvi put vidi Hectora, nakon otkrića da je on zapravo njegov ujak. I sama Hectorova video poruka je bila dirljiva  

Ivan na kraju sezone...Konačno prihvata Mariju kao majku. Bila mi je predivna i ona scena Ivana i Paule kada pričaju o pismu za Susanu